Штампа
Датум објављивања Аутор Super User

Парохија скеланска (Скелани код Братунца)


Парохијска Црква Светих апостола Петра и Павла: Градња тробродног храма је почела 1991. године према пројекту архитекте Зорана Петровића. Темеље је осветио 27. јула 1991. године Епископ зворничко-тузлански Василије. Храм је грађен гранитом из Радља и ситном циглом, димензија 27х19 метара, покривен је бакром, има куполу и звоник са једним звоном. Храм је осветио Епископ Василије 2007. године
У близини данашњег храма на археолошком налазишту римског муниципијума постоје темељи три храма из IV, V и VI вијека.

Матичне књиге: Воде се од 1940. године, а старије су изгорјеле у Другом свјетском рату.

Црквена умјетност: Храм није живописан. Иконостас од кованог жељеза је израђен у радионици мајстора Василија Митровића из Угљевика.

Црквене зграде: Парохијски дом димензија 10 х 10 m грађен је од 1972. до 1980. године.

Свештенство: При храму су службовали сљедећи свештеници: јереј Бобан Лазаревић (до 5. јула 1992. Године, када је погинуо у Крнићима, на самом почетку рата), протојереј-ставрофор Димитрије Крсмановић, парох факовачки, опслужује парохију од 9. јула исте године, а од 2003. је постављен за скеланског пароха и на том мјесту остао је до 2012. године када одлази у пензију.  

Гробље: Гробље се налази у близини храма и на овом гробљу су сахрањене жртве из посљедњег рата.
У порти храма у склопу капије налази се споменик изгинулим Србима у Одбрамбено-отаџбинском рату и њих 305 је по имену и презимену наведено на овом споменику. Споменик је освето Епископ Василије 10. јула 2005. године.
Ктитори, приложници и добротвори: Предузећа „Електроизградња“ Бајина Башта, „Развој“ Бајина Башта, Министарство вјера Владе Републике Српске, ХЕ „Перућац“ Бајина Башта, Влада Републике Србије, ДОО „Нискоградања“ Лакташи, „Путеви Ужице“, Миодраг Петровић, Радивоје Јовановић, Гроздимир Ристић, Драгојло Филиповић, Миленко Ковачевић и др Десимир Митровић

Извори и литература: Исказ протојереја-ставрофора Димитрија Крсмановића од 31. децембра 2012. године.

 



Филијални храм у селу Божићи код Скелана: Храм Рођења Светог Јована је једнобродна грађевина. Градња је почела у августу 2011. године. Темеље је осветио Епископ зворничко-тузлански Василије 7. јула 2012. године. Грађен је од ситне цигле, димензија 14 х 8 m и завршен је 2012. године, али још није освећен.

Црквена умјетност: Храм није живописан и још увијек нема иконостас.

Светиње: У близини се налази извор за који народ каже да вода са њега лијечи кожне болести, а народ на Ивањдан прије зоре порани и дође да се умије на том извору, вјерујући да ће бити исцијељен.

Ктитори, приложници и добротвори: Браћа Раденко и Љубо Филиповић из Божића који су приложили земљиште, а са братом Радишом озидали храм до куполе, затим Мирко Ранковић, Горан Максимовић, Момчило Филиповић, Станко Јевтић, Дане Димитријевић, Миломир Трифуновић, Слађан Миловановић, Радомир Ивановић, Нешко Урошевић, Светлана Марковић, др Радомир Поповић, протојереј-ставрофор Димитрије Крсмановић са синовима Предрагом, Ненадом и Прерадом.

Извори и литература: Исказ протојереја-ставрофора Димитрија Крсмановића од 31. децембра 2012. године.

 



Филијални храм у селу Крнићи: Црква Светога пророка Илије је једнобродна грађевина. Градња првобитног храма је започета 1760. године, а градња данашњег храма је започета 1913. године. Темеље су исте године осветили свештеници Тодор Марковић, Радован Блажић и Драгутин Јоловић. Храм је саграђен од камена старога храма и покривен је лимом, има звоник и једно звоно. Храм је осветио Митрополит зворничко-тузлански Иларион Радоњић 1921. године.
Предање каже да је прије садашњг храма била мала црквица, шиндром покривена. Срби су је донијели када је Карађорђе протјерао Турке из ужичке нахије. Тај храм је порушен 1913. и на његовим темељима је саграђен данашњи храм. Храм је обнављан у вријеме свештеника Тихомира Митровића, а 1973. године у страшном невремену, које је задесило овај крај, храм је незнатно оштећен. Генерална обнова храм аје услиједила токком 2007-2009. годинеуз помоћ Јовише Петровића из Крнића.
У близини села постоји једно подручје познато под именом Ћелије и у оквиру којег се налазе локалитети Звечци, Зидице и Црквице што може указивати да је на том локалитету некада постојао манастир и ли црква. Јужно од села постоји мјесто Батва гдје на ливади, у власништву породице Арсеновић, има камени праг за кога се вјерује да је од улазних врата неког страијег храма на овом простору.

Црквена умјетност: Иконостас је из Раковице код Београда, а израдио га је као и иконе монах Наум Андрић 1939. године.

Црквене зграде: Поред храма је Светосавска сала, грађена 2008-2010 годин, а осветио је Епископ зворничко-тузлански Василије 2010. године.

Свештенство: Тодор Марковић, Симо Ђукић, Радован Блажић, Мито Блажић, Драгутин Јоковић, Никола Егић, Тихомир Митровић, јеромонах Никодим Новаковић, тихомир Митровић, Тодор Томић, Бобан Лазаревић и Димитрије Крсмановић.

Гробље: се налази поред храма. У порти постоје спомен обиљежја богослову Милану Блажићу, погинуо пред крај Другог свјетског рата. Спомен плоча постављена 2. августа 2008. године са именима 24 цивила страдала . јула 1992. године.

Ктитори, приложници и добротвори: најзначајнији је свакако Јовиша Петровић који је због својих заслуга на обнови храм аодликован и Орденом Светога Саве од 2010. године, затим Драган и Бранко Јевтић, браћа родом из Јакетића тренутно настањени у Пожеги.

Извори и литература: Исказ протојереја-ставрофора Димитрија Крсмановића од 31. децембра 2012. године.

 



Филијални храм у селу Височник: Црква Успења Пресвете Богородице је једнобродна грађевина. Градња је започета 1938. године. док првобитни храм датира из тринаестог вијека. Темеље данашњег храм је осветио свештеник Симо ђукић 1938. године. Црква је саграђена од камене цигле, покривена цријепом, има звоник са једним звоном. Завршени храмје осветио Епископ зворничко-тузлански Нектарије 9. августа 1939. године.
Првобитни храм је био подигнут у селу Добричеву и датирао је из 13 вијека, зидан је у вријеме грађења манастир аРача код Бајине Баште. О овој цркви писао је турски путописац Евлија Челебија, а касније др Чедо Марјановић, Ј. Игумановић и Д. Петровић. Иво Андрић у свом спису „Осатичани“, књига „Знакови крај пута“, спомиње овај храм.
Мала црква са звоникам донешена је на Височника 1786. године. Била је то дрвена црквица покривена шиндром. потрајала је све до пред Први свјетски рат 1913. године, а обнављан је у вријеме свештеника Драге Драгичевића.
Храм је оскрнављен 16. јануара 1993. године од стране муслиманске војске из Сребренице.

Црквена умјетност: Храм није живописа. Иконостас и иконе непознатог аутора су приложили вјерници 1975. године.

Црквене зграде: Светосавски дом је грађен у вријеме свештеника тихомира Митровића од 1970. до 1973. године, а осветио га је Епископ зворничко-тузлански Василије 1978. године.

Свештенство: Драго Драгичевић (1910-1914)ухапшен од стране аустроугарских власти због наводног анти државног става; јеромона Антим; Српко Дабић, Симо Ђукић до 1942. године; јеромонах Николај Егић након Другог свјетског рата; затим опслужују пароси из Бајине Баште до 1952. године, Радован Блажић (1952-1954); Миодраг Ђорђевић (1954-1956); Тихомир Митровић (1956-1965); Ранко Јотић (1965-1967); јеромонах Никодим Новаковић (1967-1969); Тихомир Митровић (1969-1981); тодор Томић (1981-1990); Бобан Лазаревић (1990-1992) Димитрије Крсмановић (1992- 2012).

Гробље: Зруњско Поље, затим гробља у засеоцима: Српској Жабоквици, Гај, Топлица, подстољ, Згуљи, Додриду, Малташи, Савићи, Кушићи, Двизовићи, Височник, Ђурићи, Живковићи и Крстачи

Ктитори, приложници и добротвори: Радо Митровић; Милан, Миодраг и Светозар Неђић, Миленко Гвозденовић, Ђорђе Јаковљевић, Видоје Богдановић, Чедо Петровић и Станоје Живковић.

Извори и литература: Исказ протојереја-ставрофора Димитрија Крсмановића од 31. децембра 2012. године.

 



Филијални храм у селу Прибојевићи: Црква Преображења Господњег је једнобродна грађевина. Градња је почела 1928. године, а исте године Епископ зворничко-тузлански Нектарије је осветио темеље. Храм је зидан сигом, покривен је цријепом, а звоник лимом. Храм је 1929. године осветио Епископ Нектарије.
О самој градњи храма стари љетопис каже: „Поуздане податке о овом храму имамо тек након Првог свјетског рата. Све прије овога представља предање и исказе још увијек живих свједока о старој цркви у Прибојевићима“.
Прије садашњег храма у Прибојевићима је стара црква била испод села Божићи. На мјесту гдје је била црквица и данас има остатака старог гробља које је било око црквице. Тај храм је направљен у вријеме Мехмед-паше Соколовића. Храм је направљен у вријеме зидања моста на Дрини у Вишеграду. Тврди се да је био издат и берат о овој градњи на пергаменту, али да је пред Други свјетски рат сакривен негдје код јереја Симе Ђукића, а како је он настрадао у рату, нико више не зна за овај тако важан докуменат.
У близини овога црквишта, преко једне косе, има јаруга коју народ зове Смрдан, а то је због тога што су једне ноћи, у вријеме часног поста, Турци похватали све присутне мјештане на молитви, превели их преко те косе и поубијали у поменутој јарузи. Како нико у селу није остао жив да би могао сахранити ове мученике, то су људи због распаднутих љуских тијела и страшног мириса назвали ово мјесто Смрдан. Када је овај храм из којег су одведени ови мученици пренијет у Прибојевиће и зашто је то урађено, не зна се, али предање и гусле имају своју ријеч и тврде да је то урађено послије мученичког страдања овога народа.
 Данашњи храм је сазидан у вријеме проте Теодора Марковића Гођевца. Приликом градње брат проте Тодора, индустијалац из Београда, поклонио је мало звоно за храм, а велико је поклон Краља Александра са супругом за здравље своје дјеце.  У току Другог свјетског рата храм је претрпио већу штету, а из њега је однијето све што се могло однијети. По завршетку рата и доласком свештеника Тихомира Митровића 1956. године  храм је био и без одежди и без свих других црквених ствари потребних за богослужења.
Храм је обнављан неколико пута. Прво је 1960. године урађен под у храму, да би након оштећења у великом невремену 1976. године биле извршене поправке на комплетном храму. Тада је замијењен цријеп, постављени су крстови и постакљени прозори и уведена је и струја у храм. У посљедњем рату 1992. године муслиманске снаге из Сребренице су запалиле храм. Том приликом страдале су иконе и иконостас, запаљен је и звоник и једно звоно је пало на земљу и оштетило се, али је 1994. године послато да се поправи у Београд. По пројекту инжењера Милића из Прибојевића комплетан храм је обновљен.

Матичне књиге: Датирале су од 1940. године, али су изгорјеле 1992. године.

Црквене зграде: Поред храма се налази и Светосавски дом саграђен 2009. године, а земљиште око храма је површине 14470 m².

Извори и литература: Исказ протојереја-ставрофора Димитрија Крсмановића од 31. децембра 2012. године.

 



Филијални храм у селу Црвица: Црква Светог великомученика Димитрија је једнобродна грађевина. Пројекат је израдио 1908. године Јозеф Цвилингер. Градња је започета 1910. године, исте године темеље је осветио Митрополит дабробосански Евгеније Летица. Сазиддан је од камена који потиче од споменика старога гробља, првобитно је био покривен цријепом, а касније лимом, има звоник са једним звоном.  Храм је осветио Митрополит дабробосански Евгеније 1911. године.
У селу Петрича налази се црквиште, на којем је приликом грађења садашњег храма у једној флаши пронађен запис када је прављена првобитна црква. Како тада нису могли да дешифрују натпис који је пронађен тај документ од непроцијењиве вриједности су бацили, те су тако неповратно изгубљени врло битни историјски подаци. Доступни подаци кажу да су Турци у 18. вијеку запалили цркву и народ у њој. Те је након тога направљена дрвена која је потрајала до изградње садашњег храма. Храм је више пута обнављан и освећиван.

Матичне књиге: се воде од 1940 до 1966. године у Скеланима, од 1966. до 2003. године у Факовићима, а од 2003. године поново у Скеланима.

Црквена умјетност: Храм није живописан. Стари иконостас је поклон манастира Каона, његова старос је отприлике 150 година. Направљен је од липовог дрвета и постављен је 2000. године. О аутору икона нема података, мада нека сазнања говоре да се подаци могу пронаћи у Заводу за заштиту споменика културе у Краљеву.

Црквене зграде: Светосавски дом је кућа на мјесту старога храма, а саграђена је 1987-1988. године.

Гробље: Црква је саграђена у старом гробљу, постоји неколико старих гробаља. Они су зарасли и неодржавају се јер је становништо расељено услијед свих ратова током прошлог вијека. Један стари споменик је уграђен у темељ храма. Постоји камен од споменика неком војсковођи на бијелом камену у Црвици, на коме се се налазе три мушка лика до прсију и војник на коњу са штитом. О овом споменуику има података у Земаљском музеју у Сарајеву. такође, неколико дијелова појединих споменика су извађени из зидова храма и однијети у Земаљски музеј у Сарајево.

Свештенство: Василије Јовичић, Тодор Марковић, јеромонах Николај Егић, Димитрије Блажић, Тихомир Митровић, јеромонах Никодим Новаковић, Стојан јовановић, протосинђел Антоније Милановић, Душан Јокић, Миливоје Ненић, Раденко глигић, Димитрије Крсмановић.

Извори и литература: Исказ протојереја-ставрофора Димитрија Крсмановића од 31. децембра 2012. године.

 

Saturday the 24th. Affiliate Marketing.