Парохија сребреничка (Сребреница)



Парохијска Црква Покрова Пресвете Богородице: Градња једнобродног храма је почела у прољеће 1901. године. Главни мајстор  је био Стојан Малешевић из Јакетића. Храм је зидан каменом, димензија 25 х 12 m, а звоник опеком, покривен је бакром и има једно звоно. Градња је завршена на прољеће 1903. године, а храм је осветио Митрополит дабробосански Николај Мандић 23. августа исте године.
Према предању, у вријеме Деспота Стефана Лазаревића у Сребреници је било пет православних храмова. За неке локације се поуздано зна да су ту били храмови: у насељу Црквиште постојао је мањи храм, који данас не постоји и на његовом мјесту су данас стамбене куће, један храм је био на мјесту данашње Бијеле џамије, а једна на простору старог града у Сребреници.
Градња овога храма није била нимало једноставна и лака. Наиме, када су Срби одлучили да подигну храм у Сребреници, градске власти су сматрале да други храм у том граду није потребан, правдајући то и једном тадашњом џамијом у граду. Срби, незадовољни одлуком градских чиновника, обратили су се државним властима у Сарајеву, од којих су добили неодлучан одговор јер су одлуку о храму препустили градским чиновницима. Наговором муслиманских трговаца градске власти наложе да се одложи градња. Муслиманима је највише сметала локација храма јер је мјесто које је предложено доминирало читавом вароши, а то је мјесто на којем се и данас налази храм. Међутим, по народном казивању, тада се у Сребреници и околини појавила нека чудна болест од које је страдало претежно муслиманско становништво, те су ово људи схватили као казну Божију. Због сталног инсистирања на изградњи, градске власти су попустиле и дале сагласност иницијаторима изградње да могу подићи храм ако за три дана из Сарајева донесу одобрење, а и саме вјерујући да је немогуће за кратко вријеме све то завршити. Народно казивање каже да су Србима који су отишли за Сарајево угинула три пара коња да би стигли на вријеме са одобрењем. Међутим, када су стигли власти у граду су понудили двије нове локације, али Срби су остали при свом захтјеву да се храм гради на локацији гдје је и данас храм у Сребреници. Када су добили сва одобрења и сагласности, Срби су седам дана кретали литијом од Храма Светог архангела Михаила на гробљу до мјеста гдје је била предвиђена градња новог храма. Након почетка радова у прољеће 1901. године и болест која се била појавила у Сребреници је престала и ово су сви протумачили као прст Божији, те су поред Срба прилоге за изградњу доносили и муслимани.
Током Првог свјетског рата храм је знатно оштећен, а обновљен је одмах након рата. У Другом свјетском рату усташе су запалиле храм, али је он опет обновљен. Храм је највише оштећен и оскрнављен у Одбрамбено-отаџбинском рату 1992-1995 године. Муслиманске снаге под командом Насера Орића  су 1992. године запалиле звоник и парохијски дом, док су храм користиле као шталу. Том приликом је спаљена и сва црквена архива и све матичне књиге. Ипак, након рата Срби су кренули да обнављају свој храм. Највише је урађено на обнови од 2001. до 2003. године, да би за стогодишњицу храма Епископ зворничко-тузлански Василије поново обавио освећење обновљеног храма.

Црквена умјетност: Храм није живописан, само су у храму били осликани орнаменти који су уклоњени због оштећености унутрашњих зидова у рату 1992-1995. године. Иконостас је урадио у дуборезу од храстовог дрвета Бане Николић из Крагујевца. Иконе су израђене у иконописачкој радионици Минић у Београду.

Црквени и културни живот: При овом храму је у периоду између Првог и Другог свјетског рата дјеловало Коло српских сестра, а основано је 1922. године. Ово удружење је било много активно и остало је забиљежено да су чланице учествовале у обиљежавању неколико јубиларних датума тога времена: двадесетпетогодишњице свештеног рада Његове Светости Патријарха Варнаве, затим на прослави Одбора за подизање храма Светог Саве на Врачару и годишњем парастосу краљу Александру Карађорђевићу. Из извјештаја о раду ових вриједних и преданих жена сазнајемо да су оне водиле и врло плодотворан хуманитарни рад. У то доба нарочито се издвајају неке чланице: Милева Јовановић, Даница Боговић и Бисерка Спасојевић. Након Другог свјетског рата рад је забрањен овом удружењу, те је свој рад удружење обновило тек 2005. године, али је након почетног замаха након годину дана удружење опет замрло да би и трећи пут 2012. године удружење било обновљено.
При храму постоји и хор којим управља и води га диригент професор Жељка Маловић.
Почетком фебруара 2012. године при храму је почела са радом и гусларска секција која има за циљ да све своје полазнике упозна са овим националним инструментом. До сада су ову секцију водили гуслари Петар Остојић и Душан Пејчић
На инцијативу Црквене општине 12. јуна 2012. године одржана је оснивачка скупштина Фондације „Благословена Сребреница“ Њен основни циљ је да прикупљањем новчаних прилога из свих крајева свијета материјално помогне Србе у Сребреници и околини у циљу поправљања наталитета.

Црквене зграде: Првобитни парохијски дом је саграђен 1937. године и у њему је до 1992. године живио свештеник. У рату је дом 1992. године спаљен и порушен. Нови парохијски дом површине 160 m2 подигнут је од 2003. до 2004. године,  али спрат није довршен, већ само приземље. Светосавски дом се налази у порти и површине је 60 m² и комплетно је завршен. У порти се налази и објекат саграђен од 1998. до 1999. године у којем се налази простор за паљење свијећа и канцеларија управе парохије.

Гробље: На сребреничкој парохији постоје два већа гробља у насељу Баратова и у Поточарима. Док сва остала села на парохији имају своја гробља, на овој парохији као и код већине парохија у Подрињу срећу се случајеви да се становништво сахрањује на својим имањима. Ово је врло честа појава на овим просторима која има за циљ да се ни послије смрти најстаријих укућана млађи нараштаји не одлучују да продају породична аимања. На сребреничкој општини постоје и стећци који се могу наћи у Осретку, Личарима, Осмачама, Ковачицама, Ораховици, Подравању.
У храму су се до 1992. године налазиле спомен-плоче страдалима од усташке руке 1943. године, али су у посљедњем рату уништене.
При парохијском дому се налази и спомен-соба Одбрамбено-отаџбинског рата 1992-1995. године.
У порти храма налази се надгробни споменик Горану Зекићу, народном посланику СР БиХ, народном вођи у овом мјесту почетком рата у одбрани од муслиманских снага који је погинуо у засједи 8. маја 1992. године

Свештенство: У току градње храма 1903. године у Сребреници је службовао свештеник Григорије Поповић, који је сахрањен у гробљу поред храма Светог архангела Михаила. Послије њега на парохији службује свештеник Саво Поповић од 17. октобра 1909. године и остаје до 1935. године. Почетком Другог свјетског рата као пароха брезопољског усташе су га ухапсиле 1. августа 1941. године и одвеле га у госпићки логор, одакле је отпремљен у Јасеновац гдје је и убијен 2. јануара 1942. године у тзв. другом великом усташком наступу. На парохији у Сребреници наслиједио га је свештеник Драгољуб Јоловић 1936. године. Био је родом из Бајине Баште, а почетком Другог свјетског рата 1941. године приморан је као Србијанац да напусти Сребреницу. Након рата парохија сребреничка остаје упражњена све до 1956. године. У том периоду парохију опслужују свештеници из Братунца Мито Блажић, а затим Србислав Блажић. Свештеник Лука Јовановић 1956. године бива постављен за пароха и остаје на парохији до 1971. године. У његово вријеме подигнут је храм Светог архангела Михаила на гробљу у Сребреници.  Замјенио га је свештеник Слободан Јовановић, који је само годину дана био сребренички парох. Године 1972. на службу у Сребреницу долази свештеник Гавро Гајић и остаје до 1979. године. Наслиједио га је свештеник Ђоко Јовић који остаје до рата 1992. године. Након завршетка рата у Сребреници је свештеник Недељко Анђелић од 1995. до 2001. године, а затим свештеник Миодраг Стевановић од 1997. до 2000. године и свештеник Жељко Теоофиловић од 2000. до 2010, а од 2010. године на служби је јереј Александар Млађеновић.

Извори и литература: Исказ протонамјесника Александра Млађеновића од 31. децембра 2012. године; Жељко Теофиловић, Православље у Сребреници, Сребреница 2010.


Филијални храм на градском гробљу у Сребреници: Храм Светог Архангела Михаила је једнобродна грађевина. Градња је почела крајем шездесетих година прошлог вијека. Храм је пројектовао архитекта Бранислав Холцлајтнер. Грађен је каменим гранитом, без куполе, има звоник са једним звоном и покривен је цријепом. Главни мајстор при изградњи је био Стеван Милошевић са синовима Обрадином и Видојем, а радове је надзирао архитекта Драгутин Арсеновић. Храм је завршен 1971. године и осветио га је исте године 7. новембра Епископ зворничко-тузлански Лонгин. Приликом освећења храма каже се да је сав простор около био прекривен постављеним народним софрама и да колико год је било православних Срба на освећењу је било и муслимана.
Према предању на овом мјесту је била црква брвнара, која је срушена због дотрајалости при изградњи новога храма. Прије брвнаре, по предању, ту се налазила молионица самог Деспота Стефана Лазаревића, подигнута 1413. године, коју је и користио као лично мјесто молитве.
Храм је у посљедњем рату знатно оштећен, а поред унутрашњости која је демолирана и обешчашћена сав инвентар је уништен. Тада су уништене и двије спомен-плоче добртвора храма, док је једна само дјелимично, а двије су остале. Храм је након рата обновљен и оспособљен за обављање богослужења.

Црквена умјетност: Храм није живописан. Као привремено рјешење направљен је иконостас од иверице. Иконе на иконостасу дјело су непознатог аутора.  

Свештенство: Храм је подигнут у вријеме службовања свештеника Луке Јовановића, а касније су у храму служили сребренички пароси.

Извори и литература: Исказ протонамјесника Александра Млађеновића од 31. децембра 2012. године; Жељко Теофиловић, Православље у Сребреници, Сребреница 2010.




Филијални храм у мјесту Дуго Поље: Храм Вазнесења Господњег је једнобродна грађевина. Градња храма је почела 2010. године према пројекту архитекте Радована Попића из Бијељине. Храм је зидан ситном циглом, а градња још није завршена.
Изградња овога храма је ометана и опструисана на све начине од стране општинских власти у Сребереници, коју већином чине муслимани (тек од скоро прокламовани „Бошњаци“). Од прољећа 2011. године Управа парохије у Сребреници и вјерни народ Дугог Поља са околним насељима воде правну битку за наставак изградње овога храма. Наиме, Општини Сребреница се ЦО Сребреница обраћала неколико пута са намјером да добије грађевинску сагласност за изградњу храма и како власти нису поступиле у складу са законом, затражена је одлука другостепеног органа у овом случају, а то је Министарство за просторно уређење, грађевинарство и екологију Владе Републике Српске. У посљедње двије године док траје овај процес Општинске власти су учиниле све само да успију у намјери да се храм не гради. Обраћајући се разним државним и међународним факторима у БиХ, а потпомогнути политичарима из Федерације БиХ, чине све само да се храм не сагради. При томе користе се разним манипулацијама и измишљотинама, а најбољи примјер за то је петиција околних мјештана муслиманске вјероисповјести која се наводи. Поједини потписници те петиције су посвједочили да су били приморани и натјерани да је потпишу, те су као знак кајања доносили одређене прилоге за изградњу храма. Самој потреби изградње храма потврду су дали православни мјештани тиме што су њих тридесетак свакодневно радили на изградњи храма, а да при томе нису тражили никакву новчану надокнаду. Након двије године чекања и правних заврзлама почетком 2013. године Црквена Општина Сребреница је и од ресорног Министарства Владе Републике Српске добила сагласност да се радови могу наставити и према истом је администрацији општине Сребреница наложено да издају све потребне дозволе, јер нема законских препрека да се поступи другачије.

Извори и литература: Исказ протонамјесника Александра Млађеновића од 31. децембра 2012. године; Жељко Теофиловић, Православље у Сребреници, Сребреница 2010.



Филијални храм у мјесту Поточари: Храм Преподобног Сисоја Великог је једнобродна грађевина. Градња је почела 1999. године по пројекту архитекте Велимира Стојановића из Бијељине. Храм је зидан ситном циглом, димензија 17 х 8,36 m и има дрвени звоник поред храма. Темеље је осветио Епископ зворничко-тузлански Василије 29. октобра 1999. године
Земљиште за градњу овога храма је поклонила Општина Сребреница Црквеној Општини Сребреница. Радови на изградњи су обустављени 2000. године по рјешењу општинских власти на основу одлуке високог представника ЕУ у Босни и Херцеговини, којом се стављају ван снаге све одлуке свих Општина у БиХ о поклањању, давању у закуп и отуђењу земљишта од 05. априла 1992. године. Изградња храма је прекинута физичком интервенцијом специјалне јединице МУП-а Републике Српске. На овом примјеру се примјећује каква је стварна ситуација у Сребреници и шта је циљ локалних муслиманских власти у њој. По видљивим поступцима те радикалне политике Србима у Сребреници се укидају основне људске слободе, право слободног вјероисповиједања и изражавања националне припадности.
Усљед свих ових дешавања поред започетог храма постављени је монтажни објекат од 1998. године и данас служи као богослужбени простор Србима овога мјеста. Површина порте је 5070 m².

Извори и литература: Исказ протонамјесника Александра Млађеновића од 31. децембра 2012. године; Жељко Теофиловић, Православље у Сребреници, Сребреница 2010.


Филијални храм у селу Подравање: Храм Свете великомученице Марине је једнобродна грађевина. Градња је почела 3. октобра 2009. године. Темеље је осветио Епископ зворничко-тузлански Василије 31. јула 2010. године. Храм је зидан ситном циглом, димензија 11,3 х 7 m, покривен је алуминијумским лимом и има звоник на преслици и једно звоно. Храм је осветио Епископ Василије 30. јула 2011. године
Према предању у селу Подравање било је пет православних храмова. Данас на мјестима за које се претпоставља да су локације тих храмова налазе се камени остаци и то на локалитетима познатим као: Коса, Брањево и Николићи. По казивању мјештана, зна се да је у кући Крсте и Тоше Маринковића чувана „света рука”, али је нестала када су усташе запалиле село 1941. године

Црквена умјетност: Храм није живописан. Иконостас су израдили од јаворовог дрвета браћа Бранко и Живорад Петровић из Подравања. Иконе је осликао Горан Пешић из Чачка.

Црквене зграде: Светосавски дом димензија 16,4 х 8 m, изграђен је 2011. године и налази се у порти храма.

Гробље: Гробља се налазе у сљедећим засеоцима: Илићима, Шардима, Новаковићима, Обрадовићима, Прибојевићима, Костуру и Маринковићима. Стећци се могу наћи на локалитетима: Коса, Кутузеру и Шљивовој.

На храму се налази спомен-плоча настрадалим цивилима и борцима у Одбрамбено-отаџбинском рату 1992-1995. године, као и свим пострадалим мјештанима у Првом и Другом свјетском рату.

Ктитори, приложници и добротвори: Јереј Славко и његов брат Саво Шарац, Јанко Петровић, Жељко Лалушић, Бранко и Живорад Петровић, Ивко Радовић, Горан Пешић, Светозар Маринковић, Гојко Николић, Раденко Лазаревић, Радивоје Николић, Богдан Јовановић, Ратко Марковић, Младен Симић, Радимила Шаран и Марко Томић.

Извори и литература: Исказ протонамјесника Александра Млађеновића од 31. децембра 2012. године; Жељко Теофиловић, Православље у Сребреници, Сребреница 2010.




Парох: Александар Млађеновић рођен је у Зворнику 24. маја 1986. Богословију Св. Петра Дабробосанског у Србињу завршио је 2005. Апсолвент је на Православном богословском факултету Св. Василије Острошки у Фочи. Рукоположен је у чин ђакона 30. јула, а у чин свештеника 2. августа 2008. Рукоположење је извршио Епископ зворничко-тузлански Г. Василије Качавенда. Говори енглески језик. Ожењен је супругом Данијелом и има кћерку Ану (2010).

Wednesday the 16th. Affiliate Marketing.